Raging Bull (1980)

Radnja: Život boksera Džejka La Mote i kako nasilje i narav koje ga vode do vrha u ringu, uništavaju njegov život izvan njega

Žanr: Biografija / Drama / Sport
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Robert De Niro, Joe Pesci, Cathy Moriarty...

Ponoviću se sa nekim stvarima kada su filmski direktori u pitanju, ali samo kako bih vam bolje dočarao ono ranije rečeno. Ako ne obraćate pažnju toliko na tehničke (umetničke u ovom slučaju) aspekte filma, onda će vam ovo jako puno značiti. Odmah od prve sekunde, kada kreće najavna špica sa imenima glumaca i svih ljudi koji su radili na ovom filmu i dok pratimo poskakivanje našeg razjarenog bika uz odličnu muzičku temu, kreće masterpis maga režiserskog posla i svetskog filma Martina Skorsezea. Da se razumemo, nije to toliko upadljivo u svakom trenutku filma, ali kada treba da zablista, blista i više od punog sjaja. Ne bih komentarisao realnost scena samih borbi u ringu, jer one nisu rađene da bi nam prikazali boksersko umeće Džejka La Mota. U svakoj borbi vidimo gomile brutalnosti, modrica, posekotina, krvoliptanja i stiče se osećaj kao da smo tu u samom ringu. Kao da i sami primamo svaki udarac. Jasno je ovde prilično da nam svaka borba daje uvid u trenutno stanje našeg glavnog lika. I to "sitnice" u režiji oslikavaju na najbolji način. Ali još malo o tome nešto kasnije. Film je rađen u crno beloj tehnici i zajedno sa nestvarno dobrim zvukom, još više doprinosi atmosferi radnje i perioda koji opisuje.

Prvi put kada sam gledao ovaj film, dobrano sam se namučio i ostavio mi je prilično gorak ukus. Sada na drugo gledanje primetio sam dosta stvari kako tehničke tako i dramske prirode i svakako mi je dosta bolje legao. Opet moram da kažem da uz dužno poštovanje svima koji ovaj film doživljavaju kao najbolji svih vremena ili najbolji 80tih itd. , po mom ukusu ovaj film nema toliko inspirativnu ličnost i previše odiše crnilom (nije zbog crno bele tehnike) i lošim stranama ljudske prirode. Dakako da ovde ima mnogo dobrih stvari i da je on krvav u svojoj realnosti, ali većina najboljih stvari u filmu su zapravo suprotnost onoga što vidimo. Možda se nisam najbolje izrazio, ali daljim čitanjem ćete shvatiti šta je pisao hteo reći. Nikako ne sporim kvalitet ovog ostvarenja, samo naglašavam težinu same teme i kako je ona obrađena. Okej, ovo je povremeno i simpatično. De Niro je takva njuška da ne možete da ga ne volite, pa makar glumio samouništiteljskog, paranoidnog boksera-siledžiju (sa sve majicom bijem ženu, jer doručak nije nebitan). Ovu crnu šalu na stranu, ovaj prikaz nikako ne bi trebao biti smešan. Međutim to je ono što ovaj film uspeva na trenutke,da vam lik Džejka La Mote na neki lud način bude "drag" , da se bar na tren saosećate s njim.

Svaki pravi sportista sanja o velikim stvarima. Ono što je veliki problem je da talenat i rad često nisu dovoljni kako bi se ostvario uspeh. Naravno u normalnim okolnostima bi bili i jesu, ali u ovom konkretnom slučaju imamo individualni sport u periodu kada su kladioničari najviše mastili prste, gde su nameštanja bila najnormalnija, a priliku da se boriš za najviše domete su morali da ti omoguće mafijaši, biznismeni, političari odnosno ljudi dubokog džepa i pravog položaja. Da li se nešto razlikuje danas? Možda u boksu da, ali generalno pfff... Kada imate lika koji sumnja u sve i svakoga, koji želi da sve što postigne, postigne svojim rukama (čitaj pesnicama), koji ne želi tapšanje po ramenima upravo gore navedenih likova i čije se emotivno stanje preslikava kako u ringu, tako i van njega, dobijate kako mogućeg šampiona tako i osobu spremnu da svojim postupcima potpuno uništi sebe i sve oko njega.

U svojoj jarosti La Mota drži i ključ svog uspeha i put svog pada. Njegova želja za normalnim životom i šampionskom titulom je nadvladana njegovim strahovima.  Da neće uspeti sam da se izbori za to, da će ga žena prevariti, da će ga brat izneveriti, da će mu se ljudi podsmevati zbog svega toga. Najveći problem je preuveličavanje i podozrevanje svake sitnice koja ga okružuje. A bokser koji oseća strah to ispoljava čime drugo nego svojom agresivnošću. S druge strane sav teret koji emocionalno ne može da podnese, on prima fizički u ringu, batinama koje dobija. Da li je moguće emocije ugušiti fizičkim bolom? Ili je to samo lažna uteha i skrivanje pravog problema? Ta nemogućnost da se stabilno nosi sa svojim emocijama kako u životu tako i profesionalno je glavna slika ovog filma. A kada pogledamo malo šire, nije li ono što radi sastavni deo čovekovog života? Kako onda pronaći balans, biti šampion, a ostati na zemlji , biti najbolji u tuči, a usput biti brižan muž i primer deci, ne sumnjati u izdaju i imati bezuslovno poverenje. Niko nije rekao da je lako, ali je itekako moguće. Kada sam govorio o najboljim stvarima filma mislio sam upravo na nalaženje tog balansa. Kako se naš razjareni bik bori sa tim? Pogledajte film i videćete.

Pomenuo sam sitnice u režiji koje izuzetno predstavljaju emotivno stanje našeg glavnog lika. One su najizraženije u borbama. Kada je sve u redu van ringa, La Mota vlada situacijom, kontroliše borbe. Kada su van problemi, on je nesiguran, protivnika vidi u magli, ishod je neizvestan, naš bik je ranjiv, čak pokušava da prigrli poraz.Ništa od ovoga ne bi pilo vodu da ne vidimo jednu od najbolje odglumljenih uloga ikad (mislim da često ovo kažem, slab sam na De Nira, šta ću). Njegov performans je zaista posebna priča i uhvatićete se često kako opravdavate određene postupke u filmu iako ste prilično svesni, da za većinu stvari opravdanje ne postoji. Džo Peši kao brat, trener, menadžer sjajan. Svi ostali glumci na nivou. Navikli smo na odličan soundtrack kod čika Martija. I ovaj put je sveprisutan, a posebno ću izdvojiti numeru Lonely Nights koja mi je najviše zapala za uho i koja naglašava konačni "rasplet" filma. Ne moram govoriti da je ovo obavezno za gledanje. Završiću rečima kojim naš bik počinje: "... so give me a stage, where this Bull here can rage, and though I can fight, I'd much rather recite.. That's entertainment"

Ocena: 8/10