Good Will Hunting (1997)

Radnja: Vil Hanting, domar na matematičkom fakultetu, ima dara za matematiku, ali mu je potrebna pomoć psihologa kako bi pronašao svoj životni put

Žanr: Drama
Režija: Gus Van Saant
Glumci: Matt Damon, Robin Williams, Stellan Skarsgard, Ben Affleck...

Kada čovek poseduje određeni talenat, uglavnom pokušava da ga trudom još više nadogradi, izoštri, učini korisnijim. U zavisnosti od karaktera same osobe, upotrebljavaće ga u različite svrhe. Neko će ga koristiti za privlačenje pažnje, neko zbog novca, neko zbog opšteg dobra (najređe), neko jer prosto uživa u njemu. Često se dešava da čovek ne uspeva da se izbori sa tim, da ne prepozna do kraja ono što mu je Bogom dano, da zbog pogrešnog usmerenja nikada ne ostvari potencijal koji poseduje. To ne mora nužno uticati na nečiji život i ličnost, ali će uvek postojati ono "šteta što nije" , "bio je veliki talenat", "mogao je više" . Kao što rekoh, ništa to ne mora značiti. Čovek može i pored toga biti srećan i ostvaren. Naravno uvek postoji i druga strana medalje, gde naše najveće prednosti lagano mogu biti naši vodioci u sunovrat, ako ih ne kontrolišemo kako treba. Šta nam ovaj film govori? Šta to čini Dobrog Vil Hantinga dobrim filmom?

Ono čime nas film privuče je odličan trik za skretanje pažnje. Talenat koji Vil poseduje je svakako nesvakidašnji. U par scena je to lepo prikazano, negde su možda i išli malo više u neko filozofiranje, ali hej dali su nam odlične likove koji pričaju, imaju stavove, sa kojima možeš da se poistovetiš. Iako je cela ta fora možda i donekle klimava, ne mogu to uzeti ovom filmu za zlo, jer se on nikako nije bazirao na tome. Odmah moram pomenuti da bez vrhunske glume ovo ne bi bilo ovako upečatljivo. Tu moram pre svega pomenuti pokojnog Robina Vilijamsa koji pleni svakom scenom. Lepo je bilo videti i Dejmona i braću Aflek u danima kad su se probijali na filmskom tržištu. Na neki način, svojim autorskim zaslugama, ovaj film oslikava uspeh koji su postigli. S obzirom na odluke sa kojima se suočava Vil ovo je svakako i odličan film o odrastanju i sazrevanju. Od momka koji pesničenjem rešava neraščišćene račune iz vrtića, dobijamo osobu koja na kraju biva sigurna u ono što želi, bez obzira da li je to ono što je najbolje po njega, gledajući onako površno bar. Vilov odnos sa ostalim likovima, razgovori koji vode, emocionalni naboj koji se pojačava kako film prolazi, sve su to vrhunske stvari ovog ostvarenja.

Jako je zanimljivo što imamo dva lika sa različitim pogledima koji pokušavaju da ukrote njegovu ličnost. Ako na to dodamo da jedan od njih ne baš rado traži upravo pomoć od drugog, onda vam je jasno zašto kažem da je to vrlo interesantno. Profesor koji otkriva Vilovu ekstraordinarnost, njega upravo posmatra tako, kroz prizmu njegovog talenta. Zbog toga on nije u stanju da sa njim uspostavi intimniji odnos od profesionalnog. Iako uviđa njegove probleme, nije u mogućnosti da mu pomogne kako zbog Vilove svojeglavosti, tako zbog sopstvene zaslepljenosti i previdom određenih stvari. On svakako želi sve najbolje za njega, ali je stvar u tome što u njemu vidi previše potencijalnog sebe. Ne želi da dozvoli da neko mnogo većih mogućnosti od njega to protraći, zanemarujući pritom ono što Vil želi. A do toga šta on to želi dolazimo upravo kulminacijom odnosa sa likom psihologa, odnosno "usmerivača", koga tumači već pomenuti veliki Robin Vilijamsa. Način na koji on razbija Vilov odbrambeni gard, dijalozi koji vode, hemija među glumcima i sama atmosfera koju stvaraju... Jednostavno neprocenjivo i sjajno odrađeno. A na sve to imamo i odnos profesora i psihologa, neraščišćene misli, zakržljalo prijateljstvo. 

Deo u kom je ovaj film dobar kao malo njih je što nam stvari koji bi već trebali da znamo(?) dostavlja fenomenalno, savršeno iskreiranim odnosom likova. Saveti i usmerenja koja Vil dobija pritom su takvi da on sam treba da odluči šta je dobro za njega. Ne možeš naterati nekog da uradi nešto, da se bavi nečim. To bi bilo prisiljenje, sputavajući pritisak. Moraš da ga navedeš da upozna sebe, da sam shvati i razluči dobro od lošeg. Takođe imamo taj odlično objašnjeni strah od vezivanja. To vidimo u Vilovom odnosu prema devojci u koju se zaljubljuje. S druge strane tu je neraskidiva prijateljska povezanost sa nerazdvojnom grupom prijatelja. Deluje kontradiktorno, ali film vam vrlo lepo dostavi zašto je to tako. Ljubavna priča je jako simpatična. Dijalozi i samo upoznavanje su blesavi, interesantni i čine vam sve to prilično upečatljivim. Ponovo napominjem da je lepo kada u filmu imaš likove vredne pažnje, a ne idiote kakve nam serviraju poslednjih godina u kojekakvim tzv. blokbasterima. Mnogo veći dramski i emotivni utisak se generalno stiče kada je situacija takva. Jedini problem koji sam imao je možda malo brži napredak veze i nekako sa rekao bih nedovoljnom podlogom dolaze te neke velike reči i odluke. Ako uzmemo u obzir zbog čega je to urađeno, ponovo moram reći da mi taj "avanturizam" nije toliko zasmetao. 

Na kraju moram još jednom da se osvrnem na grupicu s kojom Vil provodi najviše vremena, njegovu "braću". Iako se prilično izdvaja od njih,to se zapravo uopšte ne primećuje, jer se on trudi da bude isti kao i oni. Ono što je sjajno je da su oni apsolutno svesni toga, ali im to uopšte ne smeta i smatraju ga potpuno svojim. Prijateljstvo koje vlada među njima je bezuslovno. Ponekad deluje da olako upadaju u problematične situacije, ali pozitivna stvar je što su uvek tu jedni za druge. Koliko god bezizlazna i teška situacija bila, spremni su maksimalno da se žrtvuju za svakog. Vrhunac predstavlja njihova radosna tuga, kada shvate da je njihov drugar uradio ono što su očekivali da će se  kad tad desiti. Dobri Vil Hanting nam kaže da treba da se borimo da radimo ono što volimo, da ne bežimo od izazova samo zato što nam se strah od neuspeha smeši, da život ne osmišljamo u glavi, već da ga čitavim bićem prigrlimo, da pamtimo lepe stvari, uprkos onim neizbežnim ružnim koje ih prate. Ja ću samo reći da je ovo vrhunski film koji svako treba da pogleda

Ocena: 9/10

Coming to America (1988)

Radnja: Afrički princ putuje u Njujork kako bi pronašao ženu koja će ga voleti zbog njegove ličnosti i vrlina

Žanr: Komedija / Romantični
Režija: John Landis
Glumci: Eddie Murphy, Paul Bates, Garcelle Beauvais...

Ovo je jedan od filmova koji mi je ostao u prilično lepom sećanju. Gledao sam ga nekoliko puta kao klinac i svaki put bio oduševljen. Sada kao dosta iskusniji i posle brdo pogledanih filmova, mogu samo reći da se utisak uopšte nije promenio. Čak štaviše ovo mi je jako prijalo i bilo baš opuštajuće. Žal je što se ovakve komedije više ne prave. Retko ko se potrudi danas da ti da neku priču, a kamoli da ona bude tako lepo razrađena kao ovde, sa pregršt simpatičnih ideja koje nose još simpatičniji humor.

Ne volim kada se glumci po difoltu vezuju za određeni filmski žanr. U redu, to ne mora nužno biti loše, a često može biti i dobro. Bezbroj je takvih primera. Ali nisu sve akcije sa Stetamom odlične, nije svaka komedija sa Džim Kerijem smešna. Možda su nam oni kao likovi dragi, pa im opraštamo uloge u slabijim filmovima. Da bi film bio dobar nije dovoljno da u njemu glumi neko nama drago i poznato lice. Naravno da glumac itekako može da podigne kvalitet filma, ali samo onda kada mu daš da barata kvalitetnim materijalom. Zbog čega sve ovo pišem, čemu ovaj dugi uvod. To što imamo Edi Marfija u glavnoj ulozi ne čini ovaj film dobrim. Čini ga boljim, jer je on sam po sebi dobar svojom pričom, radnjom, likovima, humorom. E kada u sve to spakujete simpatičnu, opšte-komičnu facu poput Marfija, onda to ispadne mnogo dobro. Ovo kažem, jer sam istog kao i mnoge druge žanrovski okarakterisane glumce gledao u bezmalo loših komedija i filmova uopšte. Kod ovog filma to nikako nije slučaj.

Sama ideja da budući afrički kralj a.k.a. princ od Zamunde svoju buduću ženu traži u Kvinsu (Queens) je već sama po sebi dovoljno luda. Posle kratkog upoznavanja sa našim prestolonaslednikom i rituala koje ga svakodnevno prate kao npr. kraljevsko kupanje (prajsles), bacanje latica, kraljevski odlazak u wc itd., jako brzo se selimo na drugi kontinent i potpuno drugačiju okolinu. Ne moram reći da su scene adaptacije na nju smešne i protkane kroz ceo film. E sad, ono što je jako dobro one nisu idiotske. Naš princ je itekako obrazovano i načitano čedo, štos je u kulturološko-urbanističkim razlikama. E sad ovaj film bi ovi novi politički korektni trebali da uzmu za udžbenik. Šale koje se ovde zbijaju su primer kako napraviti fazone, a ne otići u krajnost. Ima ovde i preterivanja određenih i nekih malo više slanih fora, ali retko gde to zasmeta ili remeti sam utisak. 

Likovi su posebna priča. Nisu oni spektakularno razrađeni ili nešto neviđeno, ali svako je osmišljen tako da dobije svoj minut slave. Lepo su uklopljeni u priču i odlično nose humor. Od roditelja našeg princa, preko ćaće naše lepojke ( keba kraba kekekeke), nesuđenog verenika s zejtinom u kosu, neobuzdane sestre..(da ne budem nepristojan sad) i mnogih drugih epizodnih, svi su sjajni i imaju svoje mesto u filmu. Ima i iritantnih (bar meni) poput lude ekipe iz frizerskog salona i perverznog propovednika, "al' dobro sad" , što bi rekao Đorđe Balašević u jednom od svojih klasika. 

Mogao bih sad i da mudrijam kako su odlično prikazane ljudske predrasude, afiniteti prema bogatstvu i materijalnom, kako je sve to lepo isprožimano prijatnim, blesavim humorom i sl. Mislim da nema potrebe. Cilj ovog filma je svakako da vas nasmeje i oraspoloži. Moram priznati da i pored naivne ljubavne priče, on to savršeno radi. Zato on ima apsolutnu preporuku od mene. Neka vas relativno niska ocena nikako ne zavara i stvori određene predrasude. Tekst je objasnio suštinu.

Ocena: 7/10

Raging Bull (1980)

Radnja: Život boksera Džejka La Mote i kako nasilje i narav koje ga vode do vrha u ringu, uništavaju njegov život izvan njega

Žanr: Biografija / Drama / Sport
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Robert De Niro, Joe Pesci, Cathy Moriarty...

Ponoviću se sa nekim stvarima kada su filmski direktori u pitanju, ali samo kako bih vam bolje dočarao ono ranije rečeno. Ako ne obraćate pažnju toliko na tehničke (umetničke u ovom slučaju) aspekte filma, onda će vam ovo jako puno značiti. Odmah od prve sekunde, kada kreće najavna špica sa imenima glumaca i svih ljudi koji su radili na ovom filmu i dok pratimo poskakivanje našeg razjarenog bika uz odličnu muzičku temu, kreće masterpis maga režiserskog posla i svetskog filma Martina Skorsezea. Da se razumemo, nije to toliko upadljivo u svakom trenutku filma, ali kada treba da zablista, blista i više od punog sjaja. Ne bih komentarisao realnost scena samih borbi u ringu, jer one nisu rađene da bi nam prikazali boksersko umeće Džejka La Mota. U svakoj borbi vidimo gomile brutalnosti, modrica, posekotina, krvoliptanja i stiče se osećaj kao da smo tu u samom ringu. Kao da i sami primamo svaki udarac. Jasno je ovde prilično da nam svaka borba daje uvid u trenutno stanje našeg glavnog lika. I to "sitnice" u režiji oslikavaju na najbolji način. Ali još malo o tome nešto kasnije. Film je rađen u crno beloj tehnici i zajedno sa nestvarno dobrim zvukom, još više doprinosi atmosferi radnje i perioda koji opisuje.

Prvi put kada sam gledao ovaj film, dobrano sam se namučio i ostavio mi je prilično gorak ukus. Sada na drugo gledanje primetio sam dosta stvari kako tehničke tako i dramske prirode i svakako mi je dosta bolje legao. Opet moram da kažem da uz dužno poštovanje svima koji ovaj film doživljavaju kao najbolji svih vremena ili najbolji 80tih itd. , po mom ukusu ovaj film nema toliko inspirativnu ličnost i previše odiše crnilom (nije zbog crno bele tehnike) i lošim stranama ljudske prirode. Dakako da ovde ima mnogo dobrih stvari i da je on krvav u svojoj realnosti, ali većina najboljih stvari u filmu su zapravo suprotnost onoga što vidimo. Možda se nisam najbolje izrazio, ali daljim čitanjem ćete shvatiti šta je pisao hteo reći. Nikako ne sporim kvalitet ovog ostvarenja, samo naglašavam težinu same teme i kako je ona obrađena. Okej, ovo je povremeno i simpatično. De Niro je takva njuška da ne možete da ga ne volite, pa makar glumio samouništiteljskog, paranoidnog boksera-siledžiju (sa sve majicom bijem ženu, jer doručak nije nebitan). Ovu crnu šalu na stranu, ovaj prikaz nikako ne bi trebao biti smešan. Međutim to je ono što ovaj film uspeva na trenutke,da vam lik Džejka La Mote na neki lud način bude "drag" , da se bar na tren saosećate s njim.

Svaki pravi sportista sanja o velikim stvarima. Ono što je veliki problem je da talenat i rad često nisu dovoljni kako bi se ostvario uspeh. Naravno u normalnim okolnostima bi bili i jesu, ali u ovom konkretnom slučaju imamo individualni sport u periodu kada su kladioničari najviše mastili prste, gde su nameštanja bila najnormalnija, a priliku da se boriš za najviše domete su morali da ti omoguće mafijaši, biznismeni, političari odnosno ljudi dubokog džepa i pravog položaja. Da li se nešto razlikuje danas? Možda u boksu da, ali generalno pfff... Kada imate lika koji sumnja u sve i svakoga, koji želi da sve što postigne, postigne svojim rukama (čitaj pesnicama), koji ne želi tapšanje po ramenima upravo gore navedenih likova i čije se emotivno stanje preslikava kako u ringu, tako i van njega, dobijate kako mogućeg šampiona tako i osobu spremnu da svojim postupcima potpuno uništi sebe i sve oko njega.

U svojoj jarosti La Mota drži i ključ svog uspeha i put svog pada. Njegova želja za normalnim životom i šampionskom titulom je nadvladana njegovim strahovima.  Da neće uspeti sam da se izbori za to, da će ga žena prevariti, da će ga brat izneveriti, da će mu se ljudi podsmevati zbog svega toga. Najveći problem je preuveličavanje i podozrevanje svake sitnice koja ga okružuje. A bokser koji oseća strah to ispoljava čime drugo nego svojom agresivnošću. S druge strane sav teret koji emocionalno ne može da podnese, on prima fizički u ringu, batinama koje dobija. Da li je moguće emocije ugušiti fizičkim bolom? Ili je to samo lažna uteha i skrivanje pravog problema? Ta nemogućnost da se stabilno nosi sa svojim emocijama kako u životu tako i profesionalno je glavna slika ovog filma. A kada pogledamo malo šire, nije li ono što radi sastavni deo čovekovog života? Kako onda pronaći balans, biti šampion, a ostati na zemlji , biti najbolji u tuči, a usput biti brižan muž i primer deci, ne sumnjati u izdaju i imati bezuslovno poverenje. Niko nije rekao da je lako, ali je itekako moguće. Kada sam govorio o najboljim stvarima filma mislio sam upravo na nalaženje tog balansa. Kako se naš razjareni bik bori sa tim? Pogledajte film i videćete.

Pomenuo sam sitnice u režiji koje izuzetno predstavljaju emotivno stanje našeg glavnog lika. One su najizraženije u borbama. Kada je sve u redu van ringa, La Mota vlada situacijom, kontroliše borbe. Kada su van problemi, on je nesiguran, protivnika vidi u magli, ishod je neizvestan, naš bik je ranjiv, čak pokušava da prigrli poraz.Ništa od ovoga ne bi pilo vodu da ne vidimo jednu od najbolje odglumljenih uloga ikad (mislim da često ovo kažem, slab sam na De Nira, šta ću). Njegov performans je zaista posebna priča i uhvatićete se često kako opravdavate određene postupke u filmu iako ste prilično svesni, da za većinu stvari opravdanje ne postoji. Džo Peši kao brat, trener, menadžer sjajan. Svi ostali glumci na nivou. Navikli smo na odličan soundtrack kod čika Martija. I ovaj put je sveprisutan, a posebno ću izdvojiti numeru Lonely Nights koja mi je najviše zapala za uho i koja naglašava konačni "rasplet" filma. Ne moram govoriti da je ovo obavezno za gledanje. Završiću rečima kojim naš bik počinje: "... so give me a stage, where this Bull here can rage, and though I can fight, I'd much rather recite.. That's entertainment"

Ocena: 8/10

The Big Short (2015)

Radnja: 2006/7, grupa investitora se kladi protiv američkog tržišta nekretninama. U svom istraživanju oni otkrivaju koliko je tržište korumpirano

Žanr: Biografija / Komedija / Drama
Glumci: Ryan Gosling, Steve Carrell, Christian Bale, Brad Pitt...

Tema kojom se ovaj film bavi je već obrađena u dokumentarcu "The Inside Job" koji nisam gledao (tako da verodostojnost uzmite s rezervom) , ali vidim da je opasno hvaljen. Konkretno ovaj film je rađen po istoimenoj knjizi Majkla Luisa, čoveka poznatog svetu filma po još jednoj ekranizovanoj knjizi "Moneyball". Nisam ni blizu ekonomski ekspert i nikakva dodatna istraživanja nisam pravio, tako da ću film komentarisati isključivo kao "film". Ono što odmah mogu reći je da tema zasigurno više leži dokumentarcu. Kada znamo da on zapravo postoji?! - možemo dovesti u pitanje najpre nužnost ovog ostvarenja. Kao što rekoh, ipak ću ovo komentarisati kao film i dati neko svoje mišljenje o njemu.

E sad, prvo što zapada za oko je zaista odlična glumačka ekipa. Bejl, Gosling, Kerel i Pit u bilo kom filmu je lepo za videti. Oni su navodno zasnovani na istinitim ličnostima, ali da se ne ponavljam po ko zna koji put, komentarisaću ono što film kaže isključivo. Dobra glumačka ekipa ne mora da znači ništa, ako im ne daš dovoljno prostora i kvalitetan materijal. Ovde je sve to fino ukopljeno, svako ima neku svoju mini rolu, neki su malo više zastupljeni i sve je to ok sasvim. Malo više o konkretnim ulogama kasnije. Ono što brzo upada u oko je način kako je ovo režirano. Ne mogu se oteti utisku da ovo podseća prilično na Vuka sa Vol Strita. Pokušao je MekKej ovde da doda fazona, da ovo izgleda drugačije, ali verujem da će mnogi koji se odluče na gledanje pomisliti isto. Nekako sam sve vreme očekivao da će DiKaprio i Džona Hil da iskoče ispred kamere (čak i Margo Robi je tu zapravo). Ali da ne uzmem to kao nešto loše, jer je prilično lepo izrežirano ovo zaista. Brzo seckanje kadrova, luckast soundtrack, probijanje četvrtog zida i sve to u nekom komičnom fazonu. Ništa neviđeno, ali skroz korektno, primamljivo, gledljivo. 

Ono gde nailazimo na prvi problem je gomila, ali bukvalno gomila suludih ekonomskih pojmova, izraza, termina i štatijaznam čega već. I sa tim kreću da sipaju od starta. Taman kada pomislite da vam je nešto jasno, dodaju se novi, pa još jedni i tu negde u drugoj polovini filma ste već davno odustali da pohvatate sve. Ono što je interesantno i sam film vam u dosta navrata u lice kaže "kao da vas ovo zanima zaista, mora da se pitate šta je zapravo SDO, AAA, BBB, evo sad će gola Margo Robi da vam objasni to itd. ". Trikom pokušavaju da nam objasne suštinu . Aha. Možda žele da iskritikuju našu nezainteresovanost, neznanje. U fazonu ko vas šiša, zato što ne znate, prevarićemo vas. Kao što i u stvarnosti ljudi naplaćuju svoje znanje, odnosno neznanje drugog. Ne znam koliko je i da li je to bila namera, ali meni je to delovalo tako. Opet s druge strane koliko god se trudili ili ne trudili da nam dočaraju u kom grmu leži zec, nepažljivom gledaocu ništa ovde neće biti jasno tako da može da se opusti i uživa u kičeraju kojim film odiše. Šalu na stranu film treba pažljivo pratiti kako bi se pohvatala dovoljna većina stvari da se stvori bar neka slika o tome šta se zapravo dogodilo.

Čitav film pratimo kroz prizmu različitih likova. Ono što im je zajedničko je da su svi oni predvideli nešto što drugi nisu(?). U ulozi naratora je Rajan Gosling i on nam se jedini ako se ne varam obraća direktno, probijajući četvrti zid. On je bukvalno Vuk sa Vol Strita ovog filma. Čova koji je učinio sve da se obogati kada je uvideo svoju šansu. Kristijan Bejl kao ludi doktor, bubnjar i fitnes instruktor zanimljivog muzičkog i modnog utiska. Pitate se otkud on u ovom filmu. Možda malo preforsirano, ali svakako predstavlja opuštajuću notu ovog filma. I akademiji se dopao pa je zaradio nominaciju. Tu dolazimo i do lika Stiv Kerela i Bred Pita koji kao jedan od producenata ovde uzima gotovo epizodnu ulogu. Ova dva lika su u filmu zadužena za moralisanje, a Stiv Kerel ima i neku ličnu dramicu. To je nešto što mi nikako ne leže u ovu temu i zaista je upitno. Opet s druge strane lepo je prikazan taj kontrast. Ako želiš da se obogatiš uradićeš to na račun napaćene sirotinje i radničke klase. Nije to Kolumbovo otkriće Amerike, ali je otvoreno rečeno. Film se sprda sa tim, ali to nikako ne krije. I sa te strane ljudski izgledaju dileme koje ima pre svega Kerelov lik, ali opet možda je bolje da su se odlučili za varijantu prikladniju biznismenskoj klasi. Na kraju krajeva novac i ne trpi ovde.

The Big Short ili kod nas nazvan "Velika prevara" nikako nije veliki film, ali je zanimljiv, daje uvid u određene stvari, verovatno i budućnost. Otvoreno govori o nekim stvarima i pored prilično konfuznih dijaloga, uspeva da da neki fotorobot "svetske" ekonomije. Kao što rekoh ne znam šta bih mislio o njemu kada bih se više informisao o samoj temi i pogledao navedeni dokumentarac. I dalje smatram da je dokumentaristički prikaz bliži ovakvoj radnji. Na neki način ovaj film i uzima takav princip. Ako uzmemo u obzir i blago opadanje ritma u drugoj polovini filma, a opet dobru završnicu, ovo je filmsko iskustvo koje je svakako prijalo i stavljam ga u koš dobrih filmova 

Ocena: 7/10

Scent of a Woman (1992)

Radnja: Mladi student kome je neophodan novac, pristaje da čuva slepog čoveka, ali posao se ne ispostavlja onakvim kao što je očekivao

Žanr: Drama
Režija: Martin Brest
Glumci: Al Pacino, Chris O'Donnell,James Rebohrn, Phillip Seymour Hoffman...

Ovo je ostvarenje koje se najčešće pominje u kontekstu Paćinove oskarovske uloge. Iskreno, koga i šta ta cenjena, politički korektna (čitaj nameštena) akademija nagrađuje me uopšte ne zanima. Ali ovo je redak slučaj gde se i te kako slažem sa njom. Ono sa čim se ne slažem je da je film dobar samo zbog Paćina. U redu, majstor maestralno igra svoju rolu i dominira svakom scenom, ali pored svega toga mi gledamo odličan film. Kada jednu od najbolje odglumljenih uloga prati dobar scenario i radnja, rezultat ne može da omane. Šta je to što Miris žene čini tako dobrim? ( au, kakvo pitanje? ).

Pored već pomenutih stvari, to su dijalog i razvoj odnosa dva glavna lika. Ne smatram Krisa O'Donela sjajnim glumcem, ali ovu ulogu je jako fino izneo. Kombinacija njega i velikog Ala funkcioniše zaista dobro. Miljama je daleko razlika u kvalitetu glume ovog dvojca, ali kao što rekoh to ovde uopšte ne smeta. Dobar glumac lošijeg čini boljim. Istog trenutka kada usledi upoznavanje naših vodećih likova, od prvog Paćinovog "hu-aa", film vas ščepa i nema nameru da vas ponovo pusti. Razgovori koji se odvijaju su zaista sjajno napisani, ispunjeni čestim pošalicama i minijaturama i u njima naš general blista u punom svetlu. Iako se njegov lik ponaša nadmeno, arogantno i prirodno bi bilo da ga mrzimo i da nas nervira. To ovde nije slučaj. Čak suprotno, lako ćemo se saživeti sa njim, zavoleti ga, možda i žaliti? Slepi general u penziji koji je izgubio veru u ljude, još uz to za najboljeg druga ima čašu. Nema neke vedre perspektive u blizini. Kada na to dodamo gotovo totalnu otuđenost od porodice i konkretnu situaciju koja je započela njegovu agoniju, ne iznenađuje nas toliko pravac u kome ovaj čovek želi da ide.

Ono što je odlično je da film sve to pakuje u simpatične u nekim trenucima i sarkastične scene, dok drame imamo samo u mrvicama i naznakama naizgled, a do one prave dolazimo tek kasnije.E to ovaj film čini velikim. Jedna odlična drama o čoveku koji je izgubljen i ne vidi smisao u životu koji živi, a koji biva dotaknut, pomeren iz crnila koje ga okružuje, dobrotom i čestitošću jednog mladog momka. Da se pozabavimo malo likom mladog Čarlija. Momak je student prestižnog fakulteta, potiče iz siromašne porodice i jako dobar je učenik. Kako bi zaradio jako potrebni novac upušta se u odiseju sa slepim generalom. Na koji način uspeva da ga pridobije i da prodre iza zida u koji svi uporno lupaju glavom?

U jednom momentu naš general kaže da je "obrazovanje" za Čarlija počelo, ali će se kasnije steći utisak da su zasigurno obojica naučili nešto ili bar osetili posle dugo vremena. Dok se polako upoznaju prolazeći kroz razne situacije, on pokušava da mu objasni kako svet funkcioniše, ili barem onaj svet koji on vidi i poznaje. U tim trenucima često biva iznenađen Čarlijevim postupcima, odgovorima i njegovom naivnošću generalno. Mislim da bi prikladniji izraz za to bio nevinost, jer ovaj momak nikako svojim stavovima, ponašanjem i dobrotom ne zaslužuje da ga nazivamo naivnim. Celokupan njihov odnos  burno kulminira kako se kraj filma bliži i sjajno je zaokružen jednom Paćinovom rečenicom "Uvek sam znao šta je ispravno, ali nikad nisam hteo tim putem. Bilo je preteško za mene. E pa Čarli to zna takođe, a opet hrabro korača napred upravo njim". 

Ne mogu da se otmem utisku da smo nakon odlične drame, dobili malo isholivudiziranu završnicu. Ipak nikako ne mogu to da zamerim ovom filmu, jer je ona zataškana ludim scenama, bravurama Paćina i izuzetnim fajnal tačom. Kada na to dodamo "Tango scenu" koja je jedna od mojih omiljenih scena na filmu uopšte i u rangu onih da se naježiš, uz sve druge odlične već opisane stvari, mogu reći da mirne duše dajem ovom filmu možda i ocenu više. Bez obzira na to "Miris žene" je svakako iskustvo u kojem samo retki neće uživati i toplo ga preporučujem svima.

Ocena: 9/10

The Long Good Friday (1980)

Radnja: Nadolazeći gangster se susreće sa moćnom, nepoznatom pretnjom

Žanr: Kriminalistički / Drama / Misterija
Režija: John Mackenzie
Glumci: Bob Hoskins, Helen Mirren, Paul Freeman...

Ako bismo gledali na ovaj film kao na uspon nadolazećeg gangstera i uspostavljanje primata u biznisu, onda teško da možemo biti zadovoljni onim što ovaj film pruža. Ista je situacija i sa samom pričom koja nije dovoljno razrađena kako bismo stekli pun utisak o glavnom liku i njegovoj organizaciji. Ako izuzmemo par naznaka, mi ne znamo gotovo ništa o tome. Okej, čujemo lično od njega da su mnogi morali da stradaju da bi on bio tu gde jeste i dobio priliku da još više napreduje u hijerarhiji, ali nismo dobili nijednu scenu, nijedan duži dijalog koji bi to bolje opisao ili bilo šta što bi bilo upečatljivo za njegov uspon.

Ono što vidimo je da čovek ima ogromno poverenje u svoje ljude i ženu i to je jako lepo prikazano. Ne možeš uspeti potpuno u nečemu, ako nemaš podršku najbližih. Ono što je ovde sjajno je da svi koji ga okružuju učestvuju sa njim u sklapanju poslova, a samim tim i u celokupnom napretku organizacije. Npr. žena je uvek tu da šarmira potencijalne saradnike, zatim imamo likove koji predstavljaju političku podršku, kao i uvek momke zadužene za prljave poslove i naravno pandura na platnom spisku.

Problem se javlja kada neposredno pri sklapanju "dogovora veka", našem antijunaku likvidiraju dva bliska saradnika. Za njega je to ogromno iznenađenje, jer kako kaže mir vlada već godinama i nije mu jasno zašto bi neko učinio to. Tu u početku s njegove strane vidimo veliku smirenost i pokušaj da se sve zataška, jer "posao ne sme da trpi". U tim trenucima se javljaju i prve sumnje u ljude koji ga okružuju i film se određenim scenama jako lepo poigrao sa tim. Kako vreme odmiče, to sve više podseća na igru mačke i miša, a otvaraju se i mnoga druga pitanja. Moram ovde spomenuti sjajnu glumu Bob Hoskinsa. Od pretenzioznosti lika koji ima zacrtan cilj, pa do oscilacija u raspoloženju kada polako počinje da gubi konce, sve to glumi ubedljivo i sa stilom.

Ta njegova borba da brod koji je skrenuo s puta, ponovo vrati na pravu rutu je i najveći kvalitet filma. Imamo čovu koji je navikao da vodi igru, da sve drži pod kontrolom, da ostvaruje ono što zamisli. Šta se dešava kada naiđe na situaciju koju ne može da iskrontoliše, kada ma koliko se trudio stvari uporno izmiču van njegovog domašaja. Ono što je jako zanimljivo je kakav pogled na okolinu koju ( ili bi hteo da) vodi ima ovaj čovek, zanemarujući pritom sebe možda u istom kontekstu. To je nažalost uglavnom odlika svih ljudi koji se bave njegovim "zanatom" .Elem što se film više bliži finalu, to situacija postaje sve neizglednija i komplikovanija.Ma koliko mislio da sve držiš pod kontrolom, ne možeš u svakom momentu sprečiti pojedinca da načini pogrešan potez. A pogrešni potezi su ono što naš čova čini iz scene u scenu. 

Koliko god bio moćan i profesionalan, uvek ćeš naići na nekog jačeg naravno. Ali šta kada naiđeš na nekog ko se neće boriti po pravilima i gde nisu bitni status i ko ima više da izgubi. Jedna od najboljih rečenica u filmu se sjajno bavi ovim pitanjem. Šteta je što sama priča nije još malo razrađena i što nismo dobili bolji uvid u određene stvari. To bi sigurno još više doprinelu kvalitetu ovog ostvarenja. Ono što mi se nije svidelo je taj neki engleski ponos i priča kako su oni stvoreni za velike stvari i štatijaznam.To im je rekao bih bilo suvišno. Na kraju pomenuću i sjajne, neobične muzičke sekvence koju upadaju u uho i dominiraju između ostalog genijalnom završnom scenom sa sve mladim Pirs Brosnanom

Ocena: 7/10

The Nice Guys (2016)

Radnja: 1970tih u Los Anđelesu, dva različita privatna detektiva, istražuju nestanak devojke i misterioznu smrt porno zvezde

Žanr: Akcija / Komedija / Kriminalistički
Režija: Shane Black
Glumci: Ryan Gosling, Russell Crowe, Angourie Rice, Matt Bomer...

Dobri momci (ne Gudfelas) su jedan od retkih filmova koje je Šejn Blek pisao i režirao. Čovek je poznat kao izuzetan scenarista i jedan je od utemeljivača žanra akcione komedije. Ako kažem da su iz njegovog pera izašli sva četiri dela Lethal Weapon, Last Boy Scout i Kiss Kiss Bang Bang, koji je i njegov debitantski režiserski film, onda vam je malo jasnije o čemu govorim. Ono što je osobeno za sva navedena dela, kao i ovo o kojem sada piskaram, je odličan humor i blesavi, dopadljivi likovi. Pored toga često imamo i sparivanje likova totalno različitih osobina, a kada su oni dobro napisani i humor dovoljno dobar, rezultat ne može da omane.

Priča je smeštena u Los Anđeles 70tih i naočigled podseća na stare noar filmove. Imamo privatnog detektiva u tumačenju Rajana Goslinga i "plaćenog tabadžiju" Rasela Kroua koji sticajem okolnosti počinju zajedno da rade na istraživanju navodnog ubistva porno zvezde. Međutim humor je taj koji je zastupljeniji i zapravo nas vodi kroz ceo film. Bukvalno nema ni jedne šablonske rečenice. U nekim situacijama pak fore budu izraženije, a u nekim malo prizemnije, tako da od subjektivnog ukusa zavisi koliko će vam sve to leći. Ono što je predobro je da humor koji likovi proizvode, zapravo otkriva njihov karakter, stavove i osobine. Sve je to ukopljeno toliko blesavo, da čak i određene egzibicije jako lepo idu uz sva ostala dešavanja.

Ono što mi se jako dopada je odnos dva glavna lika. Sve započinje čisto poslovno (spiralnim prelomom radijalne kosti), nastavlja se opet poslovno (dobijamo šašavi buddy duo), a završava ludim prijateljstvom (poslovno). Lik Rajana Goslinga je definitivno zaštitni znak film. Iskreno ovo je po mom skromnom mišljenju jedna od njegovih najboljih uloga. Konačno ne glumi ćutljivog, ćudljivog, zamišljenog tipa kao što nas je navikao i ova blesava uloga mu je legla odlično. Lik je potpuna budala koga čak ni rođena ćerka ne voli. Kad smo već kod nje ona je treći najbolji lik u filmu i dijalozi koje vodi sa ludim ćaćom su zaista prajsles. S druge strane naš detektiv iako pokazuje sjajne operativne sposobnosti u svom poslu(mada to često ne izgleda tako) , vidimo da koristi svaku priliku da izvuče što više novca od svojih klijenata. Poznati su vam takvi likovi, zar ne? E ovde je to sjajno ispoljeno simpatičnim situacijama i šalama. To je još jedna od sjajnih stvari u filmu.

S druge strane lik Rasela Kroua je staloženiji, mirniji, povučen, ali kad dobije priliku da zablista, koristi je maksimalno. Predstavili su ga sjajno sa par zanimljivih, upečatljivih detalja. Kao što sam već naglasio, sam odnos, dijalozi, prepirke, zgode nezgode naša dva momka su najbolji deo filma. Ako na to dodamo i lik ćerke koja ima svoju"coming of age" mini rolu, sve je to fino upakovano i savršeno pije vodu. Što se tiče ostalih likova ima tu zanimljivih pojava, ali generalno sami negativci, glavni i sporedni, nisu baš toliko upečatljivi. Tu možemo izuzeti lika koji tumači Met Bomer možda. Još jedna šmekerska stvar je uloga koju tumači Kim Besindžer, koju svi pamtimo po jednom filmu snimljenom dvadesetak godina ranije sa jako sličnom pričom. U pitanju je naravno L.A Confidential i lako je zaključiti da je u pitanju jedna lepa posveta tom klasiku.

Znate one filmove gde prosečne čove uđu u borbu sa zlikovcima, pa se tu otkrije neka opasna zavera koju oni raskrinkaju i pošalju sve bed bojse iza rešetaka i svi budu srećni i zadovoljni. E pa The Nice Guys se lepo poigrao sa tim šablonom. A najbolje od svega je što sama radnja postaje gotovo nebitna, jer je zasenjena izvedbom i humorom. The Nice Guys nije vrhunski film, nema neku spektakularnu priču, iako je ona lepo zakomplikovana i jako zanimljiva. Ali ako tražite vrhunsku zabavu, ovo je za vas definitivno pravi izbor

Ocena: 8/10

Snatch. (2000)

Radnja: Beskrupulozni promoteri boksa, nasilni kladioničari, ruski gangster, pljačkaši amateri i navodni jevrejski druaguljar se bore za posed ukradenog dijamanta neprocenjive vrednosti

Žanr: Komedija / Kriminalistički
Režija: Guy Ritchie
Glumci: Jason Statham, Brad Pitt, Benicio Del Toro...

Sneč uz Dve čađave dvocevke spada u klasike koje nam je dao Gaj Riči. Ono što je interesantno je da su to prva dva njegova filma i da uz dužno poštovanje nikad više nije uspeo da napravi nešto toliko dobro (ima tu jako zanimljivih ostvarenja pak). Ono što Sneč svrstava u sam vrh su neverovatni likovi koje je Riči osmislio. Imamo u tom trenutku jednu od najvećih zvezda Holivuda, a on glumi "Irskog ciganina boksera" , zatim Stetama koji nije Brus Li (šta?) već pokazuje da ume i da odglumi nešto i on nam je ovde u ulozi naratora između ostalog. Tu je još dosta poznatih faca, da ih sad sve ne nabrajam i ono što je najbolje od svega, Riči je svakom liku dao određenu karakteristiku po kojoj je specifičan.
 

Na početku filma se upoznajemo sa većinom tih likova i te specifičnosti su prikazane na jako lud način. Kod nekoga su to npr nadimci i kratka pričica kako su ih stekli, kod nekoga sam fizički izgled, ponašanje i pojava itd. O svakom liku se vodilo računa i svakom je posvećen neki lud detalj, što urnebesna Ričijeva režija ( a.k.a majstor brzih kadrova), još više pojačava i neke dobre stvari čini vrhunskim. Meni se jako dojmilo upoznavanje sa likom Benisia Del Tora, a on je samo jedan od velikog broja vrhunski osmišljenih njuški prezentovanih predobro.
 

Sama priča nije toliko komplikovana i suštini se sve vrti oko jednog dijamanta. Ali put koji taj dijamant prevali i plejade likova koji prave frku zbog njega u nešto više od sat i po koliko traje, čine ovaj film remek delom. Zbog tog ogromnog broja likova i brzog tempa, film treba pažljivo pratiti kako bi se sve fore, dijalozi i sama fabula razumele u potpunosti. Film nas konstantno baca od jednih likova do drugih, a to sve teče tako fluidno, lepršavo,a opet puno adrenalina, ludila, otkačenih dijaloga i suludog soundtracka koji bar duplo pojačava utisak onog što vidimo.
 

Imamo scenu gde lik dobija naredbu da za odrađeni posao unajmi profesionalce. Ono što on čini je naravno potpuna suprotnost i scene s "profesionalcima" su zlata vredne (kao i sve ostale u principu) , a ceo film je zapravo skup takvih opičenih kadrova, likova i njihovih rasprava, opaski i međusobnih duela. Pomenuo sam već par puta režiju, ali moram još jednom, jer iako ima overkill-ova, oni tako dobro leže celokupnoj priči i atmosferi, da uopšte ne smetaju, već nasuprot proizvode nizove blesavih, suludih scena, isto tako praćenih jednako ludim, sada već čuvenim rečenicama, forama, zezovima i sl. 

Na kraju boks, dijamanti, gangsteri, debeli "eskejp drajver", Irski cigani, neustrašivi pas i svinje koje jedu ljude = Instant klasik i ocena


Ocena: 10/10

Who Am I - Kein System ist sicher (2014)

Radnja: Benjamin, mladi kompjuterski mag, je pozvan da pristupi grupi subverzivnih hakera koja želi da bude primećena globalno

Žanr: Kriminalistički / Drama / Misterija
Režija: Baran bo Odar
Glumci: Tom Schilling, Elyas M'Barek, Wotan Wilke Mohring...

U novijoj filmskoj industriji mnogo više se teži spektaklima, neočekivanim ninakrajpameti preokretima, tzv. šmekerskim završnicama gde jedna strana, a često i mi kao gledaoci ispadnemo ovce jer zaboga nismo niuludilu očekivali da će se to baš desiti. Ono što je najveći problem tih filmova je što ukoliko nemaju dovoljno dobre likove koji će nositi samu priču, ti tvistovi nemaju veliki impakt, a često umeju da učine čitavu priču besmislenom.
Ako uzmemo za primer Dežurne krivce, sjajnog Kevina Spejsija kao naratora, čuvenu priču o Kajzer Sozeu i ostale njuške koje taj film ima, dobijamo najbolji primer kako se to radi. Ovaj film pokušava nešto slično, ali je kilometrima daleko po kvalitetu od gore navedenog. Ono što pre svega fali ovom filmu su likovi.. Ne računajući glavnog o kome "saznajemo" nešto više svi ostali likovi su šablonski. Pokušali su da nam daju neke njihove karakteristike, ali to nikako nije dovoljno dobro urađeno. Pored toga kvalitet glume nije dovoljno dobar da bi ovakva priča pila vodu. Vide se i jasne impresije režisera prema određenim klasicima kao što su Fight Club, Matrix.. Ovaj film je uzeo od svega pomalo i smućkao u nešto što je na kraju ispalo jako prosečno.

Imamo scene gde grupica koju pratimo pokušava da impresionira svog sajber idola i pritom radi stvari koje su prilično glupe kako bi privukli pažnju. Ako im je cilj bio da nam daju duel između tih likova, moram reći da je to jako traljavo odrađeno, kao i sam rasplet tog nadmetanja. Sve vreme film pratimo kroz naraciju glavnog lika. Priča koju nam on priča je jako slabašna i tek donekle zanimljiva, ispunjena šablonskom ljubavnom pričom, plus opšte poznatom forom kako je od slabića nastao "heroj". Gledali smo to već, zar ne? E pa izgleda da nismo - kaže ovaj filmić.

E sad u određenom trenutku naša grupica radi jako zajebane stvari sa takvom profesionalnošću i lakoćom da se čovek zapita, da li to može očekivati od likova koje smo upoznali. Kasnije neke stvari budu jasnije, ali onda slobodno možemo reći da ti "zajebani" likovi, sa svojim "mogućnostima" traže jako glupo rešenje kako bi izbegli smrtnu presudu od ruske sajber momčadi( jerbo su oni zapravo zajebani) a o njima znamo izuzev toga šta?

Suma sumarum, Who Am I može da vam bude zanimljiv ako niste pogledali mnogo sličnih filmova i ako ne volite puno da mozgate o filmu. Za one sa višim kriterijumom to baš i nije slučaj. Ni sam nisam ogromno zakeralo i ne volim puno da sitničarim, ali pod uslovom da film ima dobru ideju. Sad to može zvučati kontradiktorno, jer su finese te koje zapravo često odvajaju vrhunske filmove od dobrih, ali kontam da razumete šta sam želeo reći. Zaključak je da je ovo ostvarenje ipak slabi prosek

Ocena: 6/10

The Aviator (2004)

Radnja: Biografija o legendarnom režiseru i avijatičaru Hauardu Hjuzu

Žanr: Biografija / Drama / Istorijski

Režija: Martin Scorcese

Glumci: Leonardo DiCaprio, Alan Alda, Cate Blanchett, Alec Baldwin... 

Ne volim generalno da gledam filmove o razmaženim bogatašima i njihovom troškarenju i bahaćenjima. Iako na prvi pogled izgleda da Avijatičar, za glavnog lika ima upravo jednog takvog, ovaj film, pa i sam Hauard Hjuz je ipak više od toga. Ako na to dodamo uvek izvanrednu Skorsezeovu režiju, koja čini da film od skoro tri sata u svakom trenutku bude zanimljiv, bilo da su scene urnebesne ili dramatične, onda je zabava zagarantovana ( ko bi rekao za jedan od retkih PG-13 u njegovom opusu )

Svaki čovek još kao golobradi klinja ima određena maštanja i velike želje. Većina s odrastanjem polako gubi one najveće ambicije i uplivava u mediokritet, što ne mora biti nužno loše naravno, ali često snove žrtvujemo zarad nekih "bitnijih" stvari. Naravno iste te ambicije mogu biti i ogroman kamen spoticanja, pa čak i put u provaliju ukoliko čovek nije dovoljno snažan da se izbori sa teretom koji one nose.Ovaj film nam daje čoveka koji je bio spreman da se suprotstavi svima, da prebrodi svaku prepreku, da učini stvari koje su većini delovale kao suludi potezi i onaj kamen spoticanja koji vodi znamo gde, kako bi ostvario zamišljeni cilj. Mogli bi ovde upotrebiti čuvenu "od genija do ludaka...", ali ono što posebno izdvaja ovog lika je neverovatna hrabrost da se uradi nešto što niko nije, ali u isto vreme i neosporan talenat i vizija koju poseduje. Hauard Hjuz to prenosi na sve svoje dečačke fantazije.

Kada čovek želi da napravi nešto veliko, mora biti spreman na rizik koji taj poduhvat nosi pa i moguće gubitke. Što je krajnji cilj veći, takav je i sam ulog. Šta je onda potrebno uložiti da se naprave stvari koje će se pamtiti ili ostati zabeležene u istoriji? Suze, znoj, modrice, krv, meso samo su fragmenti u sklapanju čitave slike. Ceo život je potreban. Ali kako prokomentarisati kada isti ljudi koji su omalovažavali i kudili tuđi rad ( možda nekad i s pravom ) kada vide grandioznost finalnog proizvoda dožive "change of heart" i negdašnjeg ludaka najedanput smatraju umetnikom, genijem itd. Pitanje je zašto bi neko bio spreman da ide tako daleko i da li je sve to vredno tolike žrtve, ali danas verovatno ne bismo pisali i pričali o mnogim velikanima da nije tako. Što bi rekao Hju Džekmen u Prestižu ( It was look on their faces, e zato! ).

Film se lepo pozabavio i političkom kritikom. Na ironičan način je prikazano kako bogati i politički podržani žele i uglavnom uspevaju da ostvare svoj monopol . Ako nisi s nama - protiv nas si. Ali je jako interesantno videti šta se desi kada se takvi namere na "dostojnog" takmaca i čiji veš na kraju biva prljaviji. Ovaj deo filma nosi niz komičnih scena koje zapravo kriju jako ozbiljne i dan danas prisutne stvari.

Avijatičar je pokupio silne oskare uglavnom u onim manje bitnim kategorijama. Ja ću ovde pomenuti izuzetnu glumu Dikapria koji zaista sjajno iznosi čitav film. O režiji sam već kazao reči hvale. Avijatičar je smeo, intrigantan, jako zabavan i još jedan odličan film koji nam je dao Skorseze u svojoj drugoj saradnji sa drugim/prvim mu omiljenim glumcem. A ono što se iz toga iznedrilo je upravo: the way of the future, the way of the future, the way of the....

Ocena: 8/10